„Ko želi da svima ugađa, na kraju ne ugodi nikome – pa ni sebi.“
– Mišel de Montenj
Spoljna politika Srbije, onako kako je zvanično definisana, oslanja se na četiri stuba: Sjedinjene Američke Države, Evropsku uniju, Rusiju i Kinu. No, kako vreme odmiče, ovi stubovi više liče na klimave hoklice – ni visoke, ni stabilne, ali dovoljne da se na njih nakratko sedne, upućena režimska kamera uhvati kadar, a onda brzo ustane, da ne bi neko primetio da noge više ne dodiruju tlo realnosti.
Znamo mi da Srbija nije veliko geografsko prostranstvo, ali često ima iluziju da poseduje veliko srce, hrabrost i ponos. Ta ista Srbija, istorijski gledano, često bira da vozi suprotnom trakom – onom gde idu veliki, teški kamioni, verujući da će proći bez većih posledica. Tu i tamo uspe, ali je cena visoka, a smisao sve nejasniji.
Kao šetač po žici, „naš čovek“ balansira sa motkom koju više ni sam ne drži, već ga ona uvek udari po glavi kad padne sa žice. A pada često. Evropski parlament ga pritiska, sluša studente koji govore o zloupotrebama vlasti – njegove pre svih – dok se on, kao „nenadležni“ u sve upliće. Potom odlazi u Ameriku, gde doživi klizanje. Na 30 stepeni, u Majamiju, na suvom asfaltu – obe noge u vazduh.
Sledeći čin: Moskva. Dan pobede. Ali ne i njegov dan. Na aerodromu ga ne dočekuje Putin već – portir. Ritualno se sprovodi do Kremlja, jer ni Putin više nema luksuz da bira – prihvata sve, pa i „polovnog srpskog predsednika“. Onaj isti koji je i Zelenskom dobar, za šaku Krušikovih proizvoda. Makronu je dobar, dokle god poslednja milijarda evra ne napusti srpski budžet u korist francuske vojne industrije.
Sa svima dobar, pa je možda svima i koristan. Ne zato što ga vole, već zato što od njega dobijaju. Ljubav nije potrebna u ovoj formuli – dovoljna je politika poklanjanja. Tako ga i primaju. Strategija je jasna: pokazati domaćoj javnosti „velikog državnika“, čoveka koji sedi s Putinom i Si Đinpingom i odlučuje o sudbini sveta. U stvarnosti, mesto mu je u drugom ili trećem redu, a na svečanoj tribini u Moskvi – pored rešetaka. Kao da mu Rusi poručuju nešto, diskretno, kako bi predsednica parlamenta rekla – „skrivećki“.
A možda sve ovo i jeste deo plana. Igra se stara igra preživljavanja: dokle god se na unutrašnjem planu gasi požar spoljno-političkim pozorištem, vladavina traje. Dokle god se balansira između Istoka i Zapada, između prošlosti i budućnosti, između iluzije veličine i realnosti političkog minijaturizma – može se vladati, makar se hodalo po žici. A ako se i padne – motka je uvek tu, da pad učini bolnijim.
U zemlji gde se na istinu gleda kao na stvar tumačenja, a stubovi postaju hoklice, pitanje nije da li će konstrukcija pasti – nego kome će pasti na glavu.
Studenti nešto dinstaju, možda imaju rešenje…
autor: Vladimir Terzić
