Na oglasnoj tabli Šabačkog pozorišta 7. februara našlo se moje ime. To je već samo po sebi bilo čudno, jer se moje ime nalazilo na oglasnoj tabli samo kada sam vođa puta za neku turneju ili gostovanje, a u poslednjih godinu dana, od kada je počeo mandat VD direktorke Aleksandre Delić to se dogodilo samo dva puta. Dakle, malo je verovatno da je u pitanju gostovanje, a još manje da je u pitanju informacija da sam proglašena tehnološkim viškom. Međutim, to „manje verovatno“ je dovoljno verovatno je baš tako. Neverovatno, ali je tako!
Zašto sa sigurnošću kažem da je to neverovatno? Svako ko iole malo poznaje pozorišne prilike u Srbiji, zna da u teatrima ima samo manjka radnika u svim segmentima produkcije i rada pozorišta. U Šabačkom pozorištu smo, kao organizatorke, zaposlene moja koleginica Jelica i ja. Argument za moj „odstrel“ je da pozorište dovoljna jedna organizatorka i da ona odlično obavlja svoj posao i da ja više nisam potrebna. U redu, to je validan argument. Međutim… Moja koleginica Jelica je najavila svoj odlazak i to će se desiti u decembru ove godine. Umesto komentara parafraziraću hit od pre nekoliko godina: „I, šta ćemo tad?“ A osim toga, a u vezi sa činjenicom da u pozorištima nema dovoljno zaposlenih, ja sam se jedina bavila medijima, protokolom, društvenim mrežama, smeštajem za goste, prijavama za festivale, dočekivanjem i ispraćanjem gostiju, znala sam koja karta je kom gostu namenjena, znala ko od stalne publike gde voli da sedi u sali: Sanja, koja pati od anksioznosti, voli osmi red, sedište 14, bliže izlazu. Tatjana je uvek birala sredinu 15 reda, Dejan sedišta 1 i 2 u četrnaestom, Mira sredina prvog reda, Tanja deveti red jer je najširi, čika Mićko poslednje sedište ispod balkona itd. Godine i godine posvećenog rada omogućile su mi da imam sve kontakte iz sveta pozorišta i da ni sa kim nemam fleku u saradnji. Nije preterano uputno, a ni kulturno, hvaliti sebe, ali podrška koju sam dobila u momentu kada sam dobila otkaz o tome govori, pa ko je i malo pratio razvojni put moje malenkosti u poslednje vreme imao je priliku da to uoči ili da se uveri.
Od 7. februara mnogo sam vremena potrošila vraćajući u svest situacije i preispitujući eventualne objektivne okolnosti koje su me dovde dovele. Moram da priznam da sam uglavnom dolazila do zaključaka da su razlozi uglavnom subjektivni i da se tiču ličnog odnosa gospođe Delić prema meni. Kada si nizak, a želiš da ostaviš drugačiji utisak, ti ukloniš iz svog okruženja one koji su viši od tebe. Kada želiš da ostaviš utisak mršavosti, staneš pored nekoliko debelih ljudi. Kada želiš da se nametneš i ne dovodiš u pitanje svoje (ne)znanje o pozorištu, ti ukloniš one koji zaista poznaju taj mehanizam i koji u njemu godinama žive.
Zašto sam ja bila prva koja je trebalo da leti sa spiska? Moj posao je takav da komuniciram sa ljudima. Osim toga, ja to volim i u tom poslu se osećam voljeno i sigurno, jer ga radim posvećeno i iz srca. I vraćajući situacije, pokušavajući da ih dovedem u vezu sa novonastalim statusom nezaposlenosti, došla sam do prošlogodišnjeg festivala „Pozorišno proleće“. Odlazeći selektor, gospodin Miroslav Miki Radonjić, inače direktor Sterijinog pozorja, sa scene, pred punom salom, zahvalio se osnivaču, bivšim direktorima, sadašnjoj direktorici, ansamblu i zaposlenima. Ali posebno se zahvalio meni rečenicom da sam „alfa i omega Šabačkog pozorišta“. I od tog trenutka kreće zajedljivost u višestrukoj ironičnoj interpretaciji direktorke Delić sintagme „alfa i omega“. Umesto ponosa što ima takvu zaposlenu osobu, prezir traje, nekada manje, nekada više izražen. U maju prošle godine sam, kao i uvek do tada, vodila tv-ekipu kroz prostorije pozorišta kako bi snimili trejler za premijeru predstave. Ništa neuobičajeno, osim reakcije nove direktorke koja očigledno ne zna kako Šabačko pozorište funkcioniše, pa joj se pred novinarkom i snimateljem „omakla“ gruba opaska da sam „iritantna“ i pitanje: „Ko si ti da mojim novinarima pričaš šta da rade?!“ Iste te „njene“ novinarke, kao i mnogo ljudi iz Šapca su nas sve zaposlene u pozorištu upozoravali da imamo posla sa osobom koja „gazi preko leševa“.
Ali, i preko živih. Odmah nakon toga bila sam pozvana u kancelariju na razgovor. Sručena mi je salva uvreda, da ubuduće od mene očekuje da se vidim, ali ne i da se čujem. Čak i to nije dovoljno, nego postoji još jedno ograničenje: o mojoj vidljivosti odlučuje ona, kao i o otkazu uostalom. Ton razgovora i količina čudnih i neočekivanih reči, umesto da me razjare i da se zauzmem za sebe, ostavile su me nemom. Kroz pozorište je prošlo mnogo saradnika i upravnika, kroz moj život mnogo ljudi, ovo nije način komunikacije sa kojim sam se susretala. I u vezi sa tim – ne znam kako se adekvatno reaguje. Pustila sam da sve odleži, da razmislim i da vidim kako dalje, sa odlukom velikog opreza. Međutim, ujutru se upravnica pojavila, kao da su prethodnog dana komunicirale neke druge dve osobe, kolokvijalno rečeno – kao da se ništa nije dogodilo.
Uz razumevanje da smo svi ljudi i da svi imamo svoje slabosti, ja sam odlučila da pređem preko te situacije, da joj ne pridajem značaj i nastavila sam da se ponašam normalno. Sticajem okolnosti, osim svog posla, menjala sam gardeberku, bila inspicijent u tri predstave, vodila svetlo, razvodila publiku, dežurala umesto kolega, statirala u predstavama itd. Jer za razliku od Aleksandre Delić ja pozorište volim. A sudeći po podršci koju sam dobila pre svega od mojih kolega a onda i čitave pozorišne javnosti, i pozorište voli mene. Svi mi, koji smo dugo u pozorištu, spremni smo da radimo preko svojih obaveza iz ugovora o radu, ne da bismo očekivali trofej, diplomu ili zahvalnicu, već da bi se predstava neometano izvela.
Situacije su se nizale, neprijatnost je mnogo puta mogla da se seče nožem. Odnos naše tadašnje VD direktorke, a sada direktorke, nije bio neadekvatan samo prema meni. To je njen odnos prema pozorištu i ljudima. Ona ne zna da je pozorišni čin kolektivni proces, ona ne zna da pozorište nije zgrada, već ga čine ljudi. I to je ljudski, nije za osudu. Ali, odnos i samopouzdanje bez pokrića jeste. Ja se na primer, nikada ne bih usudila da radim operaciju oka, a tek mi ne bi palo na pamet da se iživljavam nad oftamohirurgom ili medicinskim sestrama, zato što one to znaju. Nego bih, ako bih iz nekog razloga morala da odgovaram za tog pacijenta, probala da ih iskoristim da mi pacijent ne umre.
Posle mnogo razmišljanja, razgovora sa ljudima koji poznaju prilike u Šabačkom pozorištu, nemam dileme da je moj otkaz lični i politički čin. Aleksandra Delić je član Srpske napredne stranke, bivša dopsinica Večernjih novosti i zamenica direktora Parking servisa. Ja sam deo pozorišta preko 25 godina (prvo Pozorišta „Bora Stanković“ u Vranju, a onda Šabačkog pozorišta). Ja organski pripadam kući u kojoj sam radila, Aleksandra Delić, istini na volju, ne. Šteta što se nije raspitala kako pozorište funkcioniše, šta je u njemu važno i šteta što joj niko nije rekao da, kad se igra npr. „Gospođa ministarka“ niko ne izgovara svoje rečenice, već rečenice koje je napisao Branislav Nušić, te da u tom smislu nema razloga da se Rakin transparent „dole vlada“ uklanja sa fotografija iz predstave, što je bio zahtev Aleksandre Delić. Godine 2025. Velika je šteta što svoje neznanje nosi kao krunu i što joj je glavni domet u karijeri članstvo u jednoj političkoj partiji.
Ona zna da sam ja izraziti protivnih iste te stranke, verovatno zna da nisam član nijedne druge. Jer, ja nisam stranački poslušnik, već osoba koja je živela svoj život i radila svoj posao. Nisam zloupotrebljavala svoj položaj, nisam sa radnog mesta izlazila na proteste, samo sam sa svojih ličnih profila podržavala studente i svoje kolege širom Srbije. Mislim da sam kolateralna šteta „krvavih ruku“ na sceni. Ali one nisu „kobajagi“, kao Rakin transparent. Te krvave ruke su simbol i jak znak; artefakt bliske prošlosti.
I? Šta ćemo sad? Ja lično čekam razrešenje tužbe koju sam podnela protiv mog pozorišta. Svi znamo da je to tužba protiv nje. A kad se to okonča, podneću još jednu protiv nje, i formalno. Možda i dve. To rade advokati, ja se za razilu od Aleksandre Delić držim posla koji znam i ne mešam se u tuđi koji ne znam. Još uvek me buni ko je meni dao otkaz. Aleksandra Delić kaže da su to uradili „neki drugi ljudi“, gradonačelnik Šapca kaže da nije ni znao šta je potpisivao kad je potpisao moj otkaz. Nije li to već dovoljno alarmantno da neko ko je na mestu gradonačenika potpisuje papir, a da ne zna šta na njemu piše?! Nije li to dokaz potpunog nedopustivog izostanka odgovornosti, koji se ovekovečuje potpisom?! Šta to znači za budućnost Šabačkog pozorišta i grada Šapca?!
I na kraju, nepoštovana gospođo Delić… Nemam nikakvu obavezu da Vas prijateljski savetujem posle svega što ste uradili. Ipak, iz mene će progovoriti ljudskost i zato Vas pozivam da odete mirno. Ne zbog mene, meni je sada sve jedno, nego zbog tih ljudi koji čine Šabačko pozorište, koji su u njemu celi život, koji ga poznaju i vole. Zbog onih koji su se školovali da rade posao koji obavljaju. Zbog celog glumačkog ansambla. Šta će Vam to da radite u kuću u kojoj Vas neće?! Šta će Vam to da radite u kući, za koju ste više puta rekli da je ne volite? Zašto ne razmislite da odete u neki drugi grad, gde Vas ne poznaju i imate opciju da počnete iz početka, bez ovako velikih bagaža svojih baš loših postupaka? Zašto pristajete da živite u gradu, za koji ste selektorki Pozorišnog proleća (u momentu kada ste ga otkazali po prvi put, ne računajući period pandemije) rekli da je „selendra“? Uradite nešto hitno, nemojte da dozvolite da ostanete upamćeni kao antijunak ove predstave o Šabačkom pozorištu. I ujedno, iskreno se zahvaljujem što sam po rečima rediteljke Milice Kralj svetska rekorderka u zagrljajima. A ako nećete da čujete šta Vam ja govorim, pitajte sugrađane. Nadam se da ćete uspeti da se izdignete iz tako destruktivne palanačke partijske sujete. Ne pozdravljam Vas. Po Vama se ništa neće zvati.
Poštovana publiko, PRATITE POZORIŠTE O KONCU – instagram. I idite u pozorište! Živelo pozorište!
*Autorski tekst Jelene Ivetić
