Šta Vi učite decu u školi, a što je primenljivo u ovom sada trenutku, šta kažu ustav i pravo građana?
Učenici bi, kroz predmet „Ustav i pravo građana” trebalo da steknu osnovna znanja o svojim pravima. Ali, nažalost, nakon reforme gimnazijskog obrazovanja, maturanti četvrtog razreda više nemaju ovaj predmet. To predstavlja ozbiljan problem, jer su upravo oni budući punoletni građani koji će vrlo brzo preuzeti aktivnu ulogu u društvu, kao što možemo videti i na aktuelnim protestima.
Trudim se da svoje učenike podsećam na ključne vrednosti i principe koji su temelj svakog demokratskog društva. Na svakodnevnim primerima ističem kako niko nema pravo da narušava njihov fizički i psihički integritet, jer Ustav izričito zabranjuje nečovečno i ponižavajuće postupanje. Istim Ustavom zagarantovana su im i sloboda mišljenja, kao i izražavanja, te pravo na slobodno okupljanje. Takođe, da imaju pravo da budu obavešteni o pitanjima od javnog značaja. Primer za to je aktuelni slučaj pada nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu, gde je ključno pitanje upravo pravo javnosti da zna relevantne činjenice.
Pored toga, često govorimo i o ekološkim pravima. Ustav garantuje pravo na zdravu životnu sredinu, što smo videli u slučaju „Rio Tinto”, gde su građani koristili svoja ustavna prava kako bi zaštitili svoju neposrednu okolinu.
Naravno, kada govorimo o Ustavu, važno je podsetiti i na njegovu ulogu u ograničavanju vlasti. Predsednik Republike, kao najviši državni funkcioner, može biti razrešen dužnosti ukoliko povredi Ustav. To je princip koji osigurava da niko, bez obzira na položaj, ne može biti iznad zakona.
Društvo je dinamičan proces i ja, upravo kao profesor ustava i prava građana, osećam posebnu ličnu odgovornost i dužnost da upoznam svoje đake sa aktuelnim, gorućim problemima u našem društvu, i na taj način razvijem u njima kritičko mišljenje. Daleko od toga da bi se moj predmet trebao smatrati čisto teorijskim – društvo, demokratija i naša prava na svakodnevnom su udaru, te se on mora posebno praktikovati. Naša kolektivna dužnost je da mlade učimo ne samo šta piše u Ustavu, već i kako da ta prava prepoznaju, razumeju i koriste u svakodnevnom životu.
Vi ste stali rame uz rame sa svojim učenicima, zašto?
Stala sam uz svoje učenike, ne samo zato što i sama verujem u njihove ciljeve i zahteve. Svoje učenike učim da misle kritički, budu hrabri i odgovorni građani. Ako ih učim kako da prepoznaju svoja prava, u skladu sa zakonom i Ustavom, bilo bi licemerno od mene da im sada, kada praktikuju ono čemu ih učim, ne pružim svoju punu podršku. Oni se bore za prava svih građana, za dostojanstvo obrazovanja i za pravednije društvo. Oni nisu samo učenici, nego i budući nosioci demokratskih vrednosti, i ako sada ne pokažem doslednost, kako im mogu sutra reći da se bore za ono u šta veruju? Ne smemo ih učiti pasivnoj poslušnosti, nego odgovornosti. Zato sam uz njih.
Bilo je i turbulentnih trenutaka u školi, bilo je komentara da ste direktni krivac za ostavku direktorke Marijane Isaković, da li smatrate da ste nešto loše uradili prethodnih meseci?
Ne bežim od činjenice da sam bila izdvojena kada je direktorka govorila o tome kako ne može da radi sa određenim nastavnicima. Taj trenutak i kasniji razgovor bili su izuzetno neprijatni, ali nisam bila jedina osoba koja je osećala pritisak.
Da li smatram da sam nešto loše uradila prethodnih meseci? – Ne. Jer se, u svemu što radim, vodim svojim moralnim načelima. Ako ukazivanje na probleme, insistiranje na poštovanju zakona i borba za dostojanstvo profesije predstavljaju nešto loše, onda moramo da se zapitamo kakav sistem gradimo.
Uloga nastavnika nije da ćuti pred nepravdom, već da učenicima pokaže kako se dostojanstveno i odgovorno stoji iza svojih stavova. Ako sam zbog toga bila označena kao problem, onda to više govori o sistemu nego o meni.
Šta Vam kažu učenici, koliko im znači što ste stalno sa njima, a kakvi su komentari kolega?
Učenicima znači mnogo – to mi je jasno iz njihovih reči, ali još više iz njihovih postupaka i ponašanja. Osećaju se kao da nisu sami i da se ne bore protiv vetrenjača; da neko od „odraslih” prepoznaje njihovu borbu. Znaju da ne rade nešto pogrešno.
Što se tiče kolega, ne mogu da kažem sa sigurnošću šta misle, jer, kao što ste primetili, najveći deo vremena provodim sa učenicima u kabinetu – ili kako su ga oni duhovito nazvali, „demokratskom podrumu”. To ime me iskreno raduje, jer pokazuje da su shvatili suštinu onoga čemu ih učim – da škola nije samo mesto gde se uče činjenice, već i prostor gde se razvijaju kritičko mišljenje, sloboda izražavanja i svest o društvenoj odgovornosti.
Mnoge vaše kolege se plaše javno da istupe iako dele vaše mišljenje, šta imate da im poručite?
Razumem strah svojih kolega, ali verujem da razloga za njega nema – pod jednim uslovom: ako postoji zajedništvo i solidarnost. Kada stanemo jedni uz druge, kada jasno i glasno pokažemo da obrazovanje nije samo posao već i poziv koji zaslužuje poštovanje, tada strah gubi svoju moć.
Teško da bi svi profesori i nastavnici mogli da dobiju otkaz zbog obustave rada. Sistem ne može da funkcioniše bez nas. Upravo zato se nadam da će se protesti radikalizovati i da ćemo, umesto pojedinačnih glasova nezadovoljstva, postati jedinstven front. Ako sada ne budemo složni, koliko dugo ćemo još pristajati na urušavanje dostojanstva naše profesije?
Moja poruka kolegama je jasna – nismo sami. Što nas je više, to smo jači. Što smo odlučniji, pre ćemo doći do promene.
Kako bi izgledala Srbija, kao država u kojoj bi važila ista pravila organizacije kao kod učenika i studenata trenutno, svako ima svoje zaduženje po demokratskim principima odlučivanja, možete li da zamislite takav sistem u Srbiji?
Takva Srbija bila bi država blagostanja, ne samo u ekonomskom smislu, već u svakom aspektu društvenog života. Bila bi to zemlja u kojoj se odluke donose na osnovu dijaloga, gde svako preuzima odgovornost za zajednicu, a glas pojedinca ima težinu.
Naravno, mnogi bi rekli da je to utopija. Ali, ako su nas aktuelni događaji ičemu naučili, a to je da učenici i studenti uspešno demonstriraju najviši stupanj organizacije – od samih protesta, blokada puteva, hoda i noćenja od Beograda do Novog Sada, plenuma koje organizuju, do ograđivanja od politizacije protesta i opozicije. Oni prevode u praksu kako to izgleda kada u društvu svako savesno obavlja svoje zaduženje, s verom u zajednički cilj, gde se odluke donose demokratski, a solidarnost i tolerancija nisu samo reči na papiru.
Zato treba da im verujemo. Oni ne samo da sanjaju bolji sistem – oni ga već sada u svojim učionicama i amfiteatrima grade. Na nama je da ih podržimo i verujemo da će u tome uspeti.
Bilo je i zastrašivanja, nepoznati ljudi su vam dolazili na kućni prag, pozivaju vas sa skrivenih brojeva, da li se plašite?
„Ne, ja se ne plašim. Strah je oružje onih koji nemaju argumente, a ja verujem u pravdu, zakon i ljude koji se bore za ispravne stvari. Nakon navedenih incidenata, dotične osobe nisu se više pojavljivale. Možda su shvatili da pretnje deluju samo na one koji su spremni da pokleknu. A, ako govorimo o pretnjama otkazom – ako do toga dođe, postoji sud. A pravo je moja teritorija, ne samo što predajem taj predmet, već sam i pravnik po struci.“
Kada ste počeli da radite u prosveti, da li ste ikad i pomislili da ćete postati heroina učeničkih protesta i borbe za pravnu državu?
Ne mislim da sam heroina. Ako neko zaslužuje taj naziv, onda su to moji učenici.
Oni su ti koji ne odustaju, koji veruju da njihovi glasovi imaju moć i koji, uprkos svemu, ostaju istrajni u borbi za pravdu. Kada ja pokleknem, kada me umor i pritisci sustignu, oni su tu da mi daju snagu da nastavim. Njihova hrabrost, doslednost i vera u promenu podsećaju me zašto sam izabrala ovaj poziv i zašto je važno ostati veran principima.
Kada sam počela da radim u prosveti, mislila sam da ću biti profesor – neko ko prenosi znanje i podstiče kritičko mišljenje. Nisam zamišljala da ću stajati uz učenike u borbi za pravnu državu, ali sada, kada jesam, ne bih menjala nijedan trenutak. Jer, na kraju dana, oni su dokaz da se znanje ne završava u učionici – ono se primenjuje, živi i menja svet.
Šta imate da poručite učenicima a šta kolegama prosvetarima?
Za učenike imam jasnu poruku: Verujem u vas! Verujem u vašu hrabrost, vašu odlučnost i vašu sposobnost da promenite svet. Nemojte se povući pred teškoćama i nemojte odustati od svojih principa. Vi ste naša budućnost, i budućnost zavisi od vas.
Kolegama prosvetarima želim da poručim jedno – prestanite da se plašite. Ako želimo promene, moramo stajati ujedinjeno u borbi za obrazovanje, prava i dostojanstvo naše profesije. Samo zajedno možemo napraviti razliku. Ako ne sada, kada? Ako ne mi, ko?
Đorđe Mijailović
